|
         |
 |
Kiša je padala u maju, u junu, pa je padala početkom jula, jednom rečju, gljivarska sreća. Ovakvih kišnih proleća bude jednom u pet ili više godina, dočekasmo ga bodri i naoštreni. Kako već u drugoj polovini maja, u nizini kreću letnje gljive, prvi izleti krenuše baš tada. Dočeka nas pokisla hrastova šuma, hladna stelja, prazno, tanko, jednolično. Iskustvo mi je govorilo da će ovo hladno i kišno proleće sigurno pokrenuti lisičarku, jer njoj ne smeta hladnije vreme, važne su samo velike majske i junske kiše. Dok kiša ne stane, ne staje ni lisičarka. Prošle godine ove plemenite gljive je u hrastu bilo vrlo malo, toliko da se ne sećam lošije godine. Dakle, bilo je dva jaka razloga da nas lisičarka obraduje. Tako je i bilo. Već u maju mesecu, lija je počela da buja, da gura, da se žuti posvuda po šumi. |
Ovaj primerak lisičarke je merio 170 grama.
|
|
Pored lisičarke, krajem maja krenu zeke, krene biserka, po koji vrganj. Junska hrastova šuma nikada nije posebno raznovrsna vrstama gljiva ali zato ovih kojih ima, ima poprilično. Ovog proleća zeke i amanite su uglavnom izostale, lije i bele mlečnice nisu. I šta se sada događa? Koga svo to šumsko pozorište zanima? U junu je bilo mnoštvo gljivara u šumi, a malo vrsta. Ko su ti ljudi, razlikuju li se po motivima? Pisao sam više puta o problemu otkupa i sveprisutnoj ljudskoj pohlepi ali da probam još jednom, uz malo drugačiji pristup.
|
Zvanično posebna vrsta lisičarke, C.pallens.
|
|
Kako bliže odrediti ljude koji odlaze u šumu u potrazi za gljivama? Moguća podela je na pečurkare, gljivare, mikologe-amatere, mikologe-profesionalce. U okviru svake grupe, brojni su varijeteti, kao uostalom među gljivama.
|
Stvarno retka zverka Cantharellus melanoxeros.
|
|
Pečurkari su ljudi koji u gljivama vide jednostavan i prizeman razlog zašto idu u šumu. Ubedljivo najveća grupa su ljudi koji beru gljive za otkup. Za bilo koju ljudsku aktivnost potreban je potencijal i pogonska sila, što je u njihovom slučaju vrlo zanimljivo. Potencijal je fizička sprema, godine i obilje izdvojenog vremena. Pogonska sila je čudnovata pohlepa, nekakav magloviti novac i on je (kada se magla raziđe) ovog proleća, u špicu, iznosio 100 dinara za kilogram lisičarki, prve klase. Bez obzira na ovu bednu nadoknadu, šume su bile detaljno prevrnute i opustošene, u potrazi za lijom. Potrebno je ovde angažovati sociologe, psihologe, da definišu donji prag kada bi ovi berači rekli, neću da idem u šumu, danas idem u njivu, voćnjak, livadu, baštu, štalu, svinjac, kokošinjac, … Da postavimo ovu cenu na 20 dinara. Iskusni pečurkar bi razmišljao poput: ovo je bedno, malo, neisplativo, ponižavajuće ali ako moj drugar ipak ode u šumu nabraće za desetoricu, pa će da zaradi. I evo opet pune šume pečurkara za 20 dinara po kilu prve klase. Za drugu se dobija pohvala na kvalitetnom papiru. Reklo bi se neizlečiva pohlepa, za vrednost koja praktično ne postoji. Ove godine na Rudnom, na našem tradicionalnom gljivarskom kampu, dobili smo neočekivanu donaciju od lokalne meštanke, očigledno berača za otkup. Bila je to kesa sa dva, tri mlada, srednja vrganja sa belim cevčicama i desetak primordija, veličine manje od vrha malog prsta. Gledajući sadržaj kese, nisam mogao da obradim sliku koja je dospela do mozga, jer je ovaj počeo da se suši. Priča tužna, sa još tužnijim krajem.
|
Purpurna koprenka, Cortinarius phoeniceus.
|
|
Druga grupa pečurkara, bere sve živo, puni frižidere, zamrzivače, kese, … Uvek prvo nabere nepoznate gljive, pa zatim pita, jel se ovo jede? U gljivarska društva dolaze povremeno da pokupe neku foru, lokaciju dobrog terena, pa se zatim netragom izgube. Ako bi prizvali narodnu mudrost, ove pečurkare bi definisali zagonetkom: pada, pada kišuljak, trči šumom trčuljak, boga moli trčuljak da poraste pečurak, da napuni korpuljak, da napravi čorbuljak. Priznajem možda nije zvučna i skladna zagonetka, kao ona u originalu ali to bi bio pečurkar koji bere sve što se jede ili postoji naznaka da to može da se proguta i nikada mu nije dosta. Kada napuni korpu (ako je ima) ovaj pečurkar vadi kese, jednu, drugu, treću, sve dok ima šta da se bere. Maksima je jednostavna, ako ja ne oberem, neko će drugi. Dakle, bolje je da ja sve oberem, tako ću biti srećniji i zadovoljniji. Verovatno u svima nama čuči jedan mali, berem koliko ima-pečurkar ali ga treba potiskivati, ubeđivati da nije u pravu. Tu je i zanimljiva grupa prečurkara, kojoj to nije neka posebna okupacija, više izgovor da se pridruže kojem gljivarskom društvu, kako bi bili tu kada se prave gulaši, roštilji, proslave, veselja, druženja. Oni ne pokušavaju da nešto nauče o ovom svetu, već su tu sa svojim drugačijim motivima. Ne mislim ništa loše o ovoj grupi, mogu da budu pozitivni, zanimljivi i korisni za svako gljivarsko društvo. Ukoliko baš i neće da pomognu društvu, onda je to krajnost koja strči, neprijatno.
|
Brojan i komplikovan rod, Inocybe cervicolor.
|
|
Da pređemo na gljivare. Gljivari samotnjaci su posebna grupa ovog sveta. Oni čitaju knjige, mada više vole praksu, obrazuju se, stalno su na terenu, ljubomorno čuvaju svoje lokacije, ponosno pokazuju komšijama pune korpe, imaju po kojeg prijatelja za šumske izlete ali im ne pada na pamet da se priključe gljivarskom društvu. Dobar deo ove grupe čine tartufari, ima i odličnih poznavaoca gljiva, vrlo obrazovanih. Sve što su saznali, sve što su otkrili ovi gljivari nose sa sobom, ma gde odu (krajnja destinacija poznata), mada pojedini objave i koji gljivarski vodič.
|
U hrastu ne tako retka prolećna koprena, C.cotoneus.
|
|
Gljivari društvenjaci se ljubitelji gljiva, prirode, članovi su lokalnog društva, žele da uče, napreduju, da saznaju, žele da pomognu ali zbog ograničenog slobodnog vremena, njihove granice saznanja su svesno sužene, na taman toliko koliko im treba. Zadatak svakog gljivarskog društva je da pokuša da svoje članove iz grupe pečurkara koji sve beru, polako, postepeno prevede u gljivare društvenjake. Zadatak nije lak ali vremenom rezultati ne izostaju. Ne zaboravimo planinare, lovce i ribolovce gljivare. Stavimo za sada i njih u gljivare društvenjake.
|
Ona retko izda, krajem maja se pojavi, Amanita verna.
|
|
Mikolozi amateri su se izdigli iz gljivara društvenjaka, vremenom, voljom, velikim radom i utrošenim vremenom. Oni imaju orman ili bar policu knjiga, obraćaju pažnju na svaku nepoznatu gljivu u prirodi, pokušavaju da je identifikuju. Mada čujem, neki je determinišu, a neki detektuju. Mikolozi amateri su sujetni (kao i oni profesionalci) i to poprilično. Njihovo znanje je teže merljivo, jer nemaju diplome i doktorate iz oblasti. Neki pokušavaju da budu stručnjaci za sve, dok se neki posvećuju pojedinim rodovima. Posebna grupa mikologa amatera su oni čija je osnovna literatura Internet. Kako se na ovoj mreži kači svašta i stečeno znanje, na ovaj način ponekad liči na isto to. Jedna mala grupa u ovom svetu pokušava da promeni nešto, da napravi pozitivan iskorak u oblasti Mikologije, a opet druga pokušava da tu svoju poziciju i stečeno znanje unovči. To ne mora biti obavezno negativno, zavisno od toga šta je na vrhu prioriteta.
|
Nećemo sada o cirkusu sa rodom Boletus. Boletus junquilleus.
|
|
Šta da kažemo o mikolozima profesionalcima. Kako država prepoznaje samo njih u okviru projekata, formiranja ček i crvenih lista, razvoja Mikologije, svi ostali očekuju da oni pokrenu stvari sa početka, a mi smo baš tu. U Srbiji nema zvanične ček ili crvene liste gljiva, drugim rečima zvanično pojma nemamo šta zvanično ima u šumi. Nagomilanog znanja ima, potrebno je samo naći način. Davno su rekli da ukoliko želite da uradite nešto, naći ćete način, ukoliko to ne želite, naći ćete izgovor. Jedan deo profesionalaca (ne znam da li veći ili manji) ima dobre odnose sa gljivarskim društvima i informacije se razmenjuju. Drugi deo ih uglavnom ignoriše. Gde će stići i koliko brzo srpska Mikologija, videćemo.
|
Veoma retka zverka, slična kovari, a opet značajno različita, Boletus poikilochromus.
|
Sve ove grupe pečurkara i gljivara žive u nama. Šta će prevagnuti od nas zavisi. Pada, pada kišuljak, … |
|
|
